Zen i fizika VI - paradoks ponovo -- Orange Unit

Zen i fizika

Dakle definitivno ne znam šta je paradoks. Niti zen. Niti fizika…Vakuum.

Moraću da se oslonim na autoritete; Ivan Klajn i Milan Šipka kažu da je paradoks:

mišljenje koje se po nečemu kosi sa opšte usvojenim stavovima,
zaključak koji izgleda protivrečan ili apsurdan, mada može biti istinit,
u nauci: neočekivana pojava koja ne odgovara poznatim činjenicama,
osobena, neobična ili čudna misao, pojava ili stvar.
Kada bolje razmislim čitav moj život odgovara gornjim formulacijama: ja živim u paradoksu!? A pretpostavljam da to važi i za druge, ili makar neki procenat čovečanstva.

Šta više, i čitav svet mi deluje paradoksalno, kao da je satkan od bezbrojnih paradoksa.

S druge strane nekako sam se navikao da čestica bude i talas, to mi zvuči sasvim u redu i nimalo me ne zbunjuje. Bez posebnih problema mogu da zamislim n dimenzionalni prostor. Nije mi čudan paradoks blizanaca, čak mi je jako blizak. Ne uzbuđujem se kada neko danas zastupa jednu stvar, a samo par minuta kasnije bi ubio za dijametralno suprotan stav…Kada te neko voli do sutra u šest popodne, a od šest i 2 sekunde te mrzi…

Ako je svet paradoks-zapravo normalno stanje- šta je onda paradoks?

Uostalom već sam napisao da je to reč bez značenja, i sada bih da stanem iza tih reči…mada znam da grešim…ali, bože moj, Mumon komentariše razgovor tri kaluđera (dvojica gledaju zastavu koja se vijori na vetru pa jedan kaže da se vetar kreće, drugi da se zastava kreće, a treći, glavni kaluđer koji je u međuvremenu došao, kaže da se um kreće):

„Vetar se kreće, zastava, um.
Sve je to isto:
kada se usta otvore
sve je pogrešno.“

Ali, Mumon greši; isto je i kada se usta ne otvore.

Pa sad pričajte. Pa sad ćutite.

Aha, setih se da sam gore pomenuo česticu (elementarnu), hajde da je tako ne zovemo. Mi u principu baš ne znamo kako čestice izgledaju; samo za svaku od njih vežemo grupu brojeva (barionski, leptonski, spin,…), smestimo ih u bra-ket zagrade, dodamo operatore i na dalje radimo šta već radimo.

Mislim da je bolje elementarne čestice posmatrati kao „poremećaj prostora“, dakle nisu čvrste loptice ili ciglice, već neki poremećaj prostora. Tako da smo i mi u stvari veliki poremećaj prostora, šta više univerzum-ili prazan prostor- sastavljen od velikog broja poremećaja prostora. Po ovome ispade da smo mi paradoksalan univerzum poremećenog prostora…Možda i to nešto znači…Takođe se, poput univerzuma, širimo, pa skupljamo, raspršujemo i kasnije naši delići grade neke nove oblike života, druge univerzume. Prazna priča. Hajde da joj damo smisla jednim komentarom za sve one među vama koji ne vole utabane staze:

„Hodati duž oštre ivice mača,
trčati preko tanke kore leda;
za to nije potrebno slediti tragove.
Za uspon uz strmu liticu
nisu ti potrebne ruke.“ – Mumon

A, šta je zen?