Zen i fizika
-
Zen i fizika 18: Karantin ili Tužiti Ajnštajna (1)
„Kula je široka i prostrana kao samo nebo. Tlo je popločano nebrojenim dragim kamenjem svih vrsta i u Kuli postoje bezbrojne palate, predvorja, prozori, stepeništa, odaje i prolazi, svi sačinjeni od sedam vrsta dragog kamenja…
A u toj Kuli, prostranoj i istančano ukrašenoj, postoji takođe stotine hiljada kula, od kojih je svaka isto tako istančano ukrašena kao i sama glavna Kula i prostrana kao ona-odnosno kao samo nebo.
I sve te kule, koje je nemoguće nabrojati, uopšte ne smetaju jedna drugoj; svaka zadržava svoje individualno postojanje u savršenom skladu sa svim ostalim; ničega tu nema što ne bi dopustilo da se jedna kula stopi sa svim ostalim pojedinačno i zajedno; tu vlada jedno stanje savršenog međuprožimanja, ali u isto vreme i savršene sređenosti.
Mladi hodočasnik, vidi sebe u svim kulama kao i u svakoj kuli ponaosob, gde je sve sadržano u jednom i gde jedno sadrži sve…“
Ništa čudno.
Valjda svi mi ovako ili slično zamišljamo beskonačnosti; mada ne treba zaboraviti da se ovde radi o „istoj“ kuli, dakle o materijalnoj formi, pa gornji stihovi gube fizičku tačnost: kule bi gravitaciono kolabirale. Ili: u okviru jednog beskonačnog univerzuma ne može postojati bezbroj beskonačnih univerzuma: zbog toga taj deo posmatrajmo kao pesničku slobodu.
Ali, gornji stihovi veoma lepo iskazuju shvatanje po kojem je „sve u jednom i jedno u svemu“, takođe lepo opisuju kako se svet vidi u probuđenom stanju svesti, kada se „čvrste granice individualnosti tope i kada nas više ne pritiska osećanje konačnosti“.
Kula u ovom odlomku predstavlja metaforu samog univerzuma, dok savršeno uzajamno stapanje njegovih delova predstavlja međuprožimanje, ali jedno suštinski dinamičko međuodnošenje koje se ne odigrava samo prostorno već i vremenski..
Stoga ništa čudno što se u ovoj poetizovanoj pričici mladi hodočasnik vidi u svakoj, ali i u svim kulama istovremeno: tako nekako zamišljamo recimo holo efekat.
Ovo je ispričano donekle i jezikom savremene fizike.
Ovo je ispričano pre više hiljada godina.
Ništa čudno.
Citat zahvaljujući, slobodno interpretiranom poslednjem delu Avatamsaka sutre, D.T. Suzukiju.