Zen i fizika 7 - Vreme nikada nije bila sigurna stvar -- Orange Unit

Zen i fizika

Trgnuvši se iz duboke meditacije, mlađi monah pustinjak dreknu:

Da li je počelo? Da li se završilo? Šta, upita stariji. Vreme! Vreme! Nisam primetio bilo kakvu promenu. Otkuda to? Igrač je okrenuo smer igre. Univerzum se sažima. Da je tako prošlost bi mi budućnost bila, a ti bi govorio unazad, budalo. Budala jesam, ali ovo se već dogodilo. Kada? Juče. Juče nisam bio tu. Pa, uvek si u ovoj pećini! Bio sam tamo gde vreme ne prolazi samo po sebi. [1] Kako zen budizam shvata vreme? D.T. Suzuki navodi reči jednog starog autora koji kaže:

„Vreme, prostor i uzročnost su poput stakla kroz koje se sagledava apsolutno…U apsolutnom nema ni vremena ni prostora ni uzročnosti…“

Eto, ljudi su vekovima pre Ajnštajna spoznali da ni prostor ni vreme nisu apsolutne veličine, ali da u pozadini svega ipak stoji i poneki apsolut.

Tu nema nikakve nesuglasice sa STR jer pravi cilj njene potrage nisu relativne već upravo apsolutne veličine, te bi njeno suštinsko ime moglo da bude STA-specijalna teorija apsolutnog. Na kraju krajeva, u zenu klasična logika mišljenja vezana za prostor vreme mora biti „slomljena“ da bi učenik doživeo prosvetljenje. Tako da se sa oba pojma postupa vrlo slobodno: neki putnik sede u hlad drveta pored puta kako bi se odmorio. Pirkao je prijatan letnji povetarac i on se opusti gledajući nebo kroz grane. Tada začu pesmu ptica; iako je bio siguran da tu pticu sluša svake godine shvati da je nikada do sada nije zaista čuo. Prepusti se, utonu u predivnu melodiju koja ga celog ispuni i ponese daleko iznad reči, briga, poslova, njegovog vlastitog života… Kada se „probudio“ on primeti da je palo veče, i kako se osećao sasvim odmoran odluči da nastavi put. Ali, drum je izgledao drugačije: bio je širi, nije bilo rupa niti bara, skoro celom trasom je bio posađen drvored visokih brestova. Pomisli da je to možda zbog ove prilično mračne noći i dugog sna, pruži korak i ubrzo ugleda selo gde je krenuo u goste. Brda, potok, izgled čitavog zaravanka na kome je selo bilo smešteno je mogao prepoznati, ali samo selo do sada nije video. Kuće su bile višlje i lepše, građene od čvrstog materijala, prozori su bili zastakljeni, dvorišta uređena i ograđena.

Ipak sam pogrešio put, reče sebi naglas ne bi li se ohrabrio, pa pokuca na jedna vrata da se raspita. Elem, domaćin se nije mogao setiti ljudi kod kojih je ovaj putnik došao, niti bilo ko od starijih iz njegove porodice. Stoga potražiše mišljenje najstarijeg stanovnika sela, od nekih stotinak godina više manje, jer ni on sam nije bio siguran u njihov broj. Tek posle dužeg razmišljanja ovaj se priseti da je još kao mali od svog dede čuo da je nekada u selu živeo ogranak tog klana ali da su odavno preselili u obližnji grad. Starac podozrivo pogleda putnika, pa ga upita: “Da nisi možda slušao pesmu ptica na gornjem putu?“

Tada razumeše da ga pitaju za godinu kada je krenuo na put, i on pomenu jednu bitku klana Tokugava od pre dva i po veka. -Nema ti druge nego da živiš sa nama, reče starac. Vreme nikada nije bilo sigurna stvar.

„Uvrteli ste sebi u glavu da uspete u nekom takmičenju, a metež borbe omeo vas je da čujete pesmu ptica. [3] “ Samo opušteno. Evo i jednog pitanja za kraj: A ko će nam reći: da li su jednaka vremena trajale stvari koje su istovremeno nastale i istovremeno nestale2)?